Пређи на главни садржај
               

                    --  Ultra- volja i karakter, kao dokaz da možemo sve--



                              „Kada me pitaju zašto trčim, kao da me pitaju ko sam zapravo ja.Ustvari, trčim da bih saznao zašto trčim.“(iz filma)


Jedna od legendi, za koju su mnogi od nas čuli, kaže da je grčki glasnik Filipides trčao četrdeset i dva kilometra od maratnoskog polja do Atine, kako bi javio građanima istoimenog grada da je Grčka vojska savladala mnogo nadmoćnije Persijance.Po ovoj legendi, Filipides je trčao pod punom ratnom opremom.Kada je došao do Atine, navodono je izgovorio;“Radujte se, mi smo pobedili“, nakon čega je umro.Sa druge strane, istorijske činjenice nude nam malo drugačiju priču.Naime, Filipides je trčao od Atine do Sparte kako bi pozvao Spartance u pomoć  u borbi protiv  Persijanaca. Spartanci su ga odbili zbog verskog praznika, nakon čega je on morao trčati nazad do Atine.


Bez obzira na to koja je od ove dve priče verodostojna , ovaj događaj kao i Filipidis, poslužili su kao motiv i inspiracija, za nastanak jedne od najtežih i najpopularnijih sportskih disciplina, odnosno Maratona.Isto tako priča o Filipidisu, poslužila je i kao inspiracija da se u njegovu čast organizuje jedan od najtežih ultramaratona na svetu,koji postoji već trideset i četiri godine. Upravo o Spartatlonu, kao jednoj od najtežih trka na svetu, govori i dokumentarni film Ultra iz 2017. godine.

Upoznajući nas sa par likova, načinom na koji su se spremali, kao i razlozima zbog kojih uopšte trče, Ultra je priča o ljudima, i zanesenjacima uglavnom rekreativcima, u kojoj vidimo sve teškoće kroz koje su morali proći, da bi istrčali Spartatlon.Ova trka čija staza iznosi dvesta četrdeset i šest kilometara, sastoji se od  sedamdeset i pet kapija, kroz koje takmičari moraju proći uz ograničeno vreme, i jedna je od najtežih na svetu.Pored tog vremenskiog limita, ono što ju dodatno  čini ekstremno teškom , jesu i vremenski uslovi, koji idu od  nesnosnih vrućina, pa do vrlo niskih temperatura, kao i vrlo nepristupačan teren.Upravo to, razlozi su zbog kojih je vrlo mali broj onih koji uopšte završe trku.


„Na stazi su zajedno inžinjeri, reditelji i prodavači.Na stazi su svi isti.Na stazi su svi ništa.“
                                            (iz filma)



Iako pre svega jedna sportska priča, koja se bavi konkretno trkačima i  određenom trkom, Ultra zapravo izlazi iz tog sportskog okvira, nudeći nam jedan puno širi kontekst i govoreći  o mnogim drugim stvarima.Priča je to snovima i težnji da se ostvare isti.Na tom putu, koji nije nimalo lak, videćemo da su jedni od presudnih faktora, volja i  karakter.Kao jedna od tema kojom se Balaš Simonji, reditelj ovog filma bavi, jeste upravo  karakter, koji ako je izgrađen i jak, postaje naš najbolji prijatelj i saveznik u mnogim bitkama.To su one bitke koje  se ljudima sa strane čine manje važnim , donekle i smešnim,  a u stvari  vrlo bitne po nas same, nakon kojih  ustvari postajemo jači i veći, dokazujuči sebi, koliko zapravo možemo.One  nas iscrpe, stave na test, ali nakon njih, ako ih uspešno prebrodimo, postajemo bolji ljudi i izgrađenije ličnosti.To su one situacije, nakon kojih bivamo svesniji mnogih stvari, priznajući sebi pobede ili poraze, zavisno od rezultata,  sto će biti slučaj i sa našim junacima.Takođe, Ultra je priča o ljudskoj izdržljivosti i granicama do kojih možemo ići, koje su nekad prosto neverovatne.Donekle, Ultra govori i o snazi prirode, njenoj zadivljujućoj moći i veličini, naspram koje smo mi ljudi, bili doktori, inžinjeri ili obični fizicki radnici, često nemoćni i mali, ustvari, samo obični smrtnici.Isto tako, ovaj dokumentarni fiilm, na jedan fin način, govori  i o važnosti porodice kao i njene podrške za ono što radimo, makar to bilo i trčanje od trideset i četiri sata, na trenutke, opasno po život.S tim u vezi, može se reći da je ovo i film o ljubavi, prijateljstvu, podršci, ali  i razumevanju.

Rađen u maniru dokumentarne drame, Ultra predstavlja autentično svedočanstvo jednog velikog poduhvata.Realan, ozbiljan i na trenutke duhovit, jedan je od onih filmova koji definitivno inspiriše i podstiče na razmišljanje.Film je to koji će nas ljude, sklone zaboravljanju i često nesvesne naših potencijala, podsetiti na to šta zapravo možemo. Kroz primere naših junaka, shvatićemo da iako često nemocni i slabi, ipak možemo biti veliki i jaki.Da u stvari, možemo sve.


Коментари

Популарни постови са овог блога

"Porodica": Nova serija o Slobodanu Miloševiću

 Večeras na RTS-u i Superstar TV počinje emitovanje serije "Porodica". Ova serija kroz pet epizoda bavi se posljednjim danima koje je zajedno provela porodica Slobodana Miloševića prije nego što će biti uhapšen. Reditelj i scenarista je Bojan Vuletić, autor sjajne drame "Rekvijem za Gospođu J".  Njegova namjera bila je da kroz ovu seriju upozna mlađe generacije sa vrlo bitnim istorijskim momentom za Srbiju, a to je pad sa vlasti i hapšenje Slobodana Miloševića. U nekoliko navrata Vuletić je naglasio da ovom serijom ne želi ni da glorifikuje niti da osuđuje Miloševića. Pored teme koja je  već privukla pažnju srpske i regionale javnosti treba pomenuti i odličnu glumačku ekipu. U ulozi Miloševića pojavljuje se Boris Isaković, a u ulozi njegove supruge Mirjana Karanović. Tu su jos Milan Marić kao Čedomir Jovanović, Uliks Fehmiu Kao Zoran Dinđić i još mnogi drugi. S obzirom da je do sada snimljeno pregršt filmova koji su se bavili devedesitim godinama, a koje su simbol v

Film Jasmile Žbanić osvojio dvije nominacije za Bafta nagradu

 Poslije Zlatnih globusa i Oskara, Bafta nagrade su jedne od najznačajnijih i najiščekivanijih filmskih nagrada u sezoni. Na neki način, oni su jedna vrsta britanskih Oskara i imaju veliki značaj u svijetu filma. Danas su objavljene nominacije za ovu prestižnu nagradu. Najviše nominacija, njih sedam, osvojio je film "Nomadland" koji je, račanajući dosadašnje nagrade definitivno favorit i za Oskara. Veliki uspjeh, ostvario je i ovogodisnji kandidat Bosne i Hercegovine za nagradu Oskar "Quo, vadis, Aida?" rediteljke Jassmile Žbanić. Naime, film je n ominovan u kategoriji najboljeg reditelja i najboljeg stranog filma. S obzirom da se ne dešava često da filmovi sa ovih naših prostora dobijaju nominacije, ne samo Bafte, nego i nominacije ostalih velikih i priznatijih nagrada, treba reći da je ovo veliki uspjeh, ne samo za bosanskohercegovačku, nego i regionalnu kinematografiju. Ovim nominacijama, Jasmila Žbanić našla se u društvu velikih evropskih i svjetskih reditelja,
    Zanimljivosti o Apokalipsi danas Kao što određena dela klasične književnosti treba čitati  u određenom periodu života i sa odrenim predznanjem da bismo ih u potpunosti shvatili i istinski  uživali u njima, tako je i sa gledanjem pojedinih filmskih ostvarenja.Jedno od njih, definitivno je i Apokalipsa danas iz 1979.godine.Ovo delo Kopole gledao sam relativno mlad,u periodu kada se još nisam upoznao sa filmovima velikana kao što su Bergman, Kjubrik,Tarkovski, Felini...Pre nekoliko godina, sasvim slučajno, upratio sam uvodnu scenu ovog filma na nekom od kanala i ostao fasciniran.To je jedan od najboljih uvoda na filmu, a traje skoro pa osam minuta, pomislio sam tad i dobio želju da film pogledam opet.Tražeći ga po  netu, slučajno sam došao do takozvane Reduks, produžene verzije, koja traje nešto manje od tri i po sata i koja je izašla tek dvehiljadeprve godine.Nakon gledanja, bio sam pod jednim od najjačih utisaka koji je neki film ostavio na mene, a pogledao sam ih mnogo.