Pored mene, dokument današnjeg vremena i portret jedne generacije.
„Svetlana, gubimo ih, uskoro više nećemo govoriti istim
jezikom kao oni.Čitala sam neku kanadsku studiju i kaže da se rečnik
srednjoškolca sveo na osamsto reči, a to
je Kanada, razumes?“.
(iz filma)
Kada govorimo o savremenom
srpskom filmu jedno od neizostavnih imena, svakako je Stevan Filipović.Svojim
prvim fimom Šejtanov ratnik koji ima elemente fantazije, uneo je nešto novo u
srpsku kinematografiju, koja budimo iskreni, nije baš široka i raznolika, bar
kada su u pitanju žanrovi.Upravo on, sa
mladim kolegama sa akademije, uspeo je da napravi spoj uslovno rečeno tinejdžerske
drame i komedije, sa odličnim specijalnim efektima, koje do tad nismo imali
prilike baš često viđati u srpskim
filmovima.Nakon toga, snima Šišanje, kojim potvrđuje svoj rediteljski kvalitet
i u kojem vidimo njegovu sklonost ka društveno angažovanim filmovima, kao i bavljenju problemima sa kojima se susreće
društvo u kojem živi. U svom poslednjem filmu Pored mene, ostaje dosledan sebi,
u smislu uočavanja problema , prikaza srpskog društva, i stvaranja jedne slike,
koja videćemo, nije nimalo sjajna.
Radnja filma Pored mene smeštena
je u beogradsku gimnaziju, u kojoj će igrom slučaja tinejdžeri jednog razreda
ostati sami, tokom čitave jedne noći. U toj noći, bez mobilnih telefona i
interneta, koji su sastavni deo njihovih života, biće primorani ostati zajedno,
razgovarati i suočiti se kako sa samim sobom, tako i jedni sa drugima.Umesto u
ekrane svojih omiljenih igračaka, mobilnih telefona, moraće gledati u svoje
drugare, a samim tim i komunicirati sa njima.
Kroz priču o jednom sasvim
običnom razredu, Filipović zapravo govori o savremenom srpskom društvu.Kroz
stavove učenika i njihova ponašanja, videćemo da je srpsko društvo puno podela
, netolerancije i predrasuda.Podela na patriote i izdajnike, Zvezdaše i Partizanovce,
Četnike i Partizane, Srbe i Hrvate.Mržnja prema drugačijem, onom manjinskom
koje se razlikuje od većine u bilo kom
smislu, a naročito politićkom ili seksualnom , i više je nego prisutna.Isto
tako, Pored mene je priča i o obrazovnom
sistemu u Srbiji i pojedincima koji u istom žele nešto promeniti.Pojedincima,
najčešće mladim, koji su puni elana, energije i volje da rade sa decom, ali
jednostavno nemaju podršku ostalih.I upravo oni, često ispadaju crne ovce i
predmet ismejavanja.Jednog takvog lika u ovom filmu, odigrala je sjajna
Hristina Popović, tumačeći razrednog starešinu ovog beogradskog razreda.
Kao jednu od tema koje se dotiče,
Filipović uzima i napredne tehnologije i njihov uticaj na ljude, a naročito
mlade.Oni na neki način i „žive“ na raznim društvenim mrežama, blogovima, i
imaju potrebu da snimaju sve.Ta potreba za senzacionalizmom u vidu objavljivanja
svega i svačega na društvenim mrežama, kao i potreba za voajerizmom, na neki naćin
je, rekao bih, problem generalno vremena u kome živimo, a ne samo srpske
omladine.
Pored te društvene angažovanosti
kao glavne odlike ovog filma, i stavljanja akcenta na konkretne probleme jednog
određenog društva, u ovom slučaju srpskog, Pored mene možemo posmatrati i kao
jednu univerzalnu priču lišenu
geografskog i vremenskog konteksta .Priča je to o omladini koja kao i svaka
druga iz bilo kog dela sveta, misli da sve zna, i da je ceo svet njihov.Takođe,
priča je ovo i o sukobu genaracija kao jednom od onih koji postoji oduvek i
koji će postajati uvek.
Pored Hristine Popović, Dragana Mićalovića
i Mirjane Karanović, sa kojom je Filipović već sarađivao i to kao koscenarista
na glumičinom filmu Dobra Žena, većinu glumačke ekipe ovog filma čine mladi
glumci, na čelu sa sjajnim Slavenom Došlom, Nikolom Glišićem, Miliciom Majkić i
drugima.U nameri da napravi autentičan portret jedne generacije, Filipović im je
dao jedan vid slobode da sami donekle
kreiraju svoje likove, kako bi prikaz te omladine bio što uverljiviji.Fenseri, navijači,
hipsteri, rokeri, darkeri, samo su neki od njih.Muzika u filmu, odnosno njena
različitost, jedan je od bitnih faktora koji
upravo oslikava i tu mladu generaciju, koja najviše odrasta na turbo folku,
kvazi repu, ali i roku.Isto tako, nije slučajno da se film završava upravo
pesmom Šal od svile Darka Rundeka, koja negde i govori o umešanosti u tu zaveru
strana u kojoj se nalazimo mimo svoje i
pronalasku puta da budemo slobodni i lišeni svih okova koje nam nameću, što je
donekle i poruka samog filma.
Treba spomenuti i to da se
Filpović jednim delom dotakao i teme homoseksualizma kroz pricu o dva muškarca i to vrlo mlada, što mora se
priznati, nije baš čest slučaj ne samo u srpskoj kinematografiji, nego i
ostalim vidovima umetnosti u Srbji.
Hrabar i provokativan, Pored mene
je na neki način i glas jedne mlade generacije, oličene u liku reditelja
Filipovića, koja ne želi da ćuti i stavlja probleme pod tepih.To je generacija
koja se dotiče devedestih, nacionalizma i predrasuda, ali na način da oni ne
budu teret i okovi, kako to kod nas često biva.Na kraju, film Pored mene, možemo
posmatrati i kao ogledalo srpske omladine, ali i srpskog(u ovom slučaju
beogradskog )društva u celini.Film je to o empatiji, ali i nedostatku iste.Bez
obzira na to kako se predstavljali, u suštini, svi mi negde imamo duboku
poterbu za komunikacijom i potrebu za
nekim ko će biti pored nas, o čemu između ostalom govori i ovaj film.
Коментари
Постави коментар