Пређи на главни садржај

           32.Decembar-Čekajući prvi Januar, mnogi od nas nastavljaju živeti u 32.Decembru...





Do pre samo par godina u Republici Srpskoj nažalost, nismo imali prilike gledati neku u potpunosti domaću seriju ili film.Gledajući stanje u regionu, situacija u ovom entitetu, kada govorimo o sedmoj umetnosti i više je nego loša, slobodno možemo reći.

Dve hiljade i devete  godine, banjalučka publika imala je priliku u bioskopima videti, možda i  prvi put jedan u potpunosti domaći, banjalučki proizvod,  bar kada govorimo o filmskoj umetnosti.U pitanju je diplomski rad Saše Hajdukovića, mladog banjalučkog reditelja, koji u ovom slučaju potpisuje i scenario.Sniman u Banja Luci,  sa glumcima iz ovog grada, 32.Decembar iako smešten u konkretno okruženje, baveći se ljudima jednog grada, predstavlja pre svega univerzalnu priču.

Priča je o to o običnim, malim ljudima, njihovim životima i svakodnevnim problemima sa kojima se bore.Čekajući novogodišnju noć, ispunjeni euforijom i adrenalinom, sve nade polažu u taj prvi dan nove , nadolazeće godine, kao simbola nekog novog početka.Ne menjajući suštinski ništa i očekujući da će ulazak u tu novu godinu sam po sebi  doneti neke nove stvari i svetliju budućnost, obično doživljavaju razočarenja upadajući u depresiju.Upravo o tome, izmedju ostalog govori ovaj film.Takodje, isti je i odličan prikaz savremene Banja Luke, njene omladine, medjuljudskih odnosa, mentaliteta , ali i života u njoj.Sve ovo prikazano je iz perspektive nekoliko likova, čije će se sudbine spojiti u novogodišnjoj noći.


Ozbiljna i mračna(kao uostalom i naša svakodnevnica), 32.Decembar jeste vrlo dobra, društveno angažovana drama, kojom Hajduković samo konstatuje ono što vidi i što se dešava oko njega.S obzirom na vrlo skromne finansijske i produkcijske uslove, ovaj banjalučki reditelj ipak uspeva da snimi vrlo kvalitetan film, kojim pokazuje svoj talenat za scenario i režiju, a isti potvrdjuje upravo odličnom serijom Meso, o kojoj sam takodje pisao i koja se završila pre neki dan.

Pored činjece da je podrška od ustanova i institucija zaduženih  za kulturu vrlo slaba, gotovo nepostojeća, kroz ova dva projekta(32.Decembar i Meso) vidimo da Republika Srpska, kao deo Bosne i Hercegovine svakako ima šta ponuditi i pokazati, bez obzira na teške uslove u kojima autori stvaraju.


Na kraju,  u skladu sa jednom od poruka koje  film nosi, treba konstatovati da ne trebamo kao junaci našeg filma čekati i nadati se promenama ne radeći ništa, misleći da će one same od sebe  doći, i da će nastupiti dolaskom nove godine, nego trebamo raditi na tome da do promena dodje.U vezi sa tim, napisao sam ovaj tekst, a vi odvojite vreme, pogledajte  film, i počnite sa promenama, ako za tim uopšte imate potrebe.Sretna Vam nova godina.



Коментари

Популарни постови са овог блога

    Zanimljivosti o Apokalipsi danas Kao što određena dela klasične književnosti treba čitati  u određenom periodu života i sa odrenim predznanjem da bismo ih u potpunosti shvatili i istinski  uživali u njima, tako je i sa gledanjem pojedinih filmskih ostvarenja.Jedno od njih, definitivno je i Apokalipsa danas iz 1979.godine.Ovo delo Kopole gledao sam relativno mlad,u periodu kada se još nisam upoznao sa filmovima velikana kao što su Bergman, Kjubrik,Tarkovski, Felini...Pre nekoliko godina, sasvim slučajno, upratio sam uvodnu scenu ovog filma na nekom od kanala i ostao fasciniran.To je jedan od najboljih uvoda na filmu, a traje skoro pa osam minuta, pomislio sam tad i dobio želju da film pogledam opet.Tražeći ga po  netu, slučajno sam došao do takozvane Reduks, produžene verzije, koja traje nešto manje od tri i po sata i koja je izašla tek dvehiljadeprve godine.Nakon gledanja, bio sam pod jednim od najjačih utisaka koji je neki film ostavio na mene, a pogledao sam ih mnogo.
                         Pored mene, dokument današnjeg vremena i portret jedne generacije.     „Svetlana, gubimo ih, uskoro više nećemo govoriti istim jezikom kao oni.Čitala sam neku kanadsku studiju i kaže da se rečnik srednjoškolca sveo na osamsto  reči, a to je Kanada, razumes ? “.                                                                                                                 (iz filma) Kada govorimo o savremenom srpskom filmu jedno od neizostavnih imena, svakako je Stevan Filipović.Svojim prvim fimom Šejtanov ratnik koji ima elemente fantazije, uneo je nešto novo u srpsku kinematografiju, koja budimo iskreni, nije baš široka i raznolika, bar kada su u pitanju  žanrovi.Upravo on, sa mladim kolegama sa akademije, uspeo je da napravi spoj uslovno rečeno tinejdžerske drame i komedije, sa odličnim specijalnim efektima, koje do tad nismo imali prilike baš često viđati  u srpskim filmovima.Nakon toga, snima Šišanje, kojim potvrđuje svoj reditel
     Niotkuda-Osveta kao reakcija na sistem u kojem živimo Jedan je od najboljih i najpoznatijih nemačkih reditelja, turskog porekla.I pored toga što godinama živi i radi u Nemačkoj, i činjenice da su njegovi filmovi ili nominovani ili najčešće uđu u najjuži izbor za oskara u kategoriji najboljeg stranog filma kao kandidati Nemačke, za njega se može i mora reći da je isto tako, podjednako i turski reditelj.Zašto?Pa vrlo jednostovno, njegovi filmovi uglavnom se bave ili dotiču teme stanovnika Nemačke, turskog porekla, kao i mnogih drugih stvari(a vrlo često problema) vezanih za ovu populaciju.Bavljenje ovom tematikom,  jedan  je od zaštitnih znakova ovog velikog reditelja, koji ga je, ga između ostalog, negde i definisao kao umetnika. Kao vrlo mlad, u trideset i prvoj godini, osvaja Zlatnog medveda za dramu Glavom kroz zid, za koju se može reći da je i dalje jedan od najprovakativnijih, najboljih i najhrabrijih filmova, poslednjih godina, kada govorimo o evropskoj kinematografiji.