Пређи на главни садржај

Постови

Приказују се постови за јануар, 2018
Talas-Masa kao opijum za pojedince


Postoje filmovi, koji bez obzira na reklamu, odnosno  nepostajanje iste,  budžet ili činjenicu iz koje zemlje dolaze, vremenom nađu put do publike.To su oni, obično nenametljivi filmovi, za koje se neretko kaže da su mali- veliki, i koji samo na osnovu svog kvaliteta, poruke koju nose ili originalnosti dođu do publike za koju su i pravljeni.Jedan od takvih jeste i nemački film Talas iz 2008.godine, rađen po  motivima istinitog događaja.
Radnja Talasa smeštena je u jednu nemačku školu gde se sprovodi socijalni eksperiment , koji treba da pokaže da li je  u današnjoj Nemačkoj moguće uspostaviti autokratsko i totalitarno društvo.Profesor Venger, po opredeljenju anarhista, od svog razreda oformiće grupu i napraviti simulaciju društva totalitarnih karakteristika.Prvobitna zamisao bila je da  da on bude na čelu grupe, odnosno razreda  koji će funkcionisati po vrlo strogim principima totalitarne zajednice, u kojoj će vladati disciplina, poštovanj…
Reditelj bez diplome, slikar i poeta



   U vremenu sveopšte banalizacije, i stroge komercijalizacije, kada je novac jedno od glavnih merila, pa i u svetu umetnosti nažalost, postoje reditelji kojima je autorski izražaj bitniji od svega.Umetnici koji su bez obzira na to šta se dešava oko njih ostali dosledni sebi, ne želeći da se uklope u surova pravila tržišta gde su umetnički utisak i poruka koju šalju,  manje bitni od gledanosti i zarade na kino blagajnama.Iako u manjini , takvi reditelji na svu  sreću, postoje još uvek.Jedan od njih je i proslavljeni južnokorejski reditelj Kim Ki Duk, nagrađivan i cenjen možda i više u Evropi nego u svojoj domovini.
Iako nema zvanično filmsko obrazovanje, uspeo je da stvori jednu specifičnu poetiku i onaj prepoznatljiv stil prisutan kod skoro svih velikih reditelja, kao nešto neophodno, što ih između ostalog i izdvaja od ostalih kolega.


Za sebe kaže da ne želi da ima film koji će svi da vole i da su njegovi filmovi kratki uvid u njegovu du…
Ljubav-Kada se život postavi na film

On je sinonim za autorski film.Drame u kojima progovora o ne baš veselim temama, njegov su zaštitni znak.Jedan je od onih reditelja prepoznatljivog stila, koji pravi filmove ne baš prijatne za gledanje.Filmovi su to koji provociraju, uznemiraju i podstiču na razmišljanje.Njegovo ime je Mihael Haneke i  jedan je od retkih reditelja koji se može pohvaliti sa dve osvojene Zlatne Palme.Prvi put, ovu prestižnu nagradu osvaja dvehiljade i devete godine za film Bela traka.Samo tri godine nakon toga, Zlatnu palmu po drugi put osvaja za film Ljubav, jedan od najnagradjivanijih  filmova te godine.


Veći deo radnje ovog filma odvija se u stanu, gde pratimo stari bračni par, Žorža i Anu, profesore muzike u penziji.Monotoniju njihovih života poremetiće bolest, odnosno činjenica da se Ani oduzela jedna strana tela.Podnosoći to stoički, kao da je u cvetu mladosti, Žorž će učiniti sve da joj olakša, pomogne i učini situaciju što manje bolnom…
Pored mene, dokument današnjeg vremena i portret jedne generacije. 
„Svetlana, gubimo ih, uskoro više nećemo govoriti istim jezikom kao oni.Čitala sam neku kanadsku studiju i kaže da se rečnik srednjoškolca sveo na osamsto  reči, a to je Kanada, razumes?“.
                                                                                                                (iz filma)



Kada govorimo o savremenom srpskom filmu jedno od neizostavnih imena, svakako je Stevan Filipović.Svojim prvim fimom Šejtanov ratnik koji ima elemente fantazije, uneo je nešto novo u srpsku kinematografiju, koja budimo iskreni, nije baš široka i raznolika, bar kada su u pitanju  žanrovi.Upravo on, sa mladim kolegama sa akademije, uspeo je da napravi spoj uslovno rečeno tinejdžerske drame i komedije, sa odličnim specijalnim efektima, koje do tad nismo imali prilike baš često viđati  u srpskim filmovima.Nakon toga, snima Šišanje, kojim potvrđuje svoj rediteljski kvalitet i u kojem vidimo njegovu sklono…
--Ultra- volja i karakter, kao dokaz da možemo sve--

„Kada me pitaju zašto trčim, kao da me pitaju ko sam zapravo ja.Ustvari, trčim da bih saznao zašto trčim.“(iz filma)


Jedna od legendi, za koju su mnogi od nas čuli, kaže da je grčki glasnik Filipides trčao četrdeset i dva kilometra od maratnoskog polja do Atine, kako bi javio građanima istoimenog grada da je Grčka vojska savladala mnogo nadmoćnije Persijance.Po ovoj legendi, Filipides je trčao pod punom ratnom opremom.Kada je došao do Atine, navodono je izgovorio;“Radujte se, mi smo pobedili“, nakon čega je umro.Sa druge strane, istorijske činjenice nude nam malo drugačiju priču.Naime, Filipides je trčao od Atine do Sparte kako bi pozvao Spartance u pomoć  u borbi protiv  Persijanaca. Spartanci su ga odbili zbog verskog praznika, nakon čega je on morao trčati nazad do Atine.

Bez obzira na to koja je od ove dve priče verodostojna , ovaj događaj kao i Filipidis, poslužili su kao motiv i inspiracija, za nastanak jedne od najtežih i najpo…
32.Decembar-Čekajući prvi Januar, mnogi od nas nastavljaju živeti u 32.Decembru...



Do pre samo par godina u Republici Srpskoj nažalost, nismo imali prilike gledati neku u potpunosti domaću seriju ili film.Gledajući stanje u regionu, situacija u ovom entitetu, kada govorimo o sedmoj umetnosti i više je nego loša, slobodno možemo reći.

Dve hiljade i devete  godine, banjalučka publika imala je priliku u bioskopima videti, možda i  prvi put jedan u potpunosti domaći, banjalučki proizvod,  bar kada govorimo o filmskoj umetnosti.U pitanju je diplomski rad Saše Hajdukovića, mladog banjalučkog reditelja, koji u ovom slučaju potpisuje i scenario.Sniman u Banja Luci,  sa glumcima iz ovog grada, 32.Decembar iako smešten u konkretno okruženje, baveći se ljudima jednog grada, predstavlja pre svega univerzalnu priču.

Priča je o to o običnim, malim ljudima, njihovim životima i svakodnevnim problemima sa kojima se bore.Čekajući novogodišnju noć, ispunjeni euforijom i adrenalinom, sve nade…